Osnivač

Prof. Dr sci med Ljiljana Klisić

Specijalista kliničke Psihologije, akreditovani Telesni Psihoterapeut, Univerzitetski profesor, Licencirani Radix Trener, Nosilac Evropskog Sertifikata za Psihoterapiju – ECP, RadixIAC, sertifikata WCBP; SDPJ, DPS , Edukator Telesne psihoterapije –akreditovana postdiplomska škola TePsinteza, Osnivač Udruženja telesnih psihoterapeuta Srbije kao i Saveta Telesnih Psihoterapeuta Srbije , su-osnivač SDPJ i SDPS – prvog nacionalnog udruženja psihoterapeuta, Član Predsedništva nacionalnih psihoterapeutskih udruženja Srbije, Član Foruma škola Telesne Psihoterapije u WCBP (Svetski Savet za Telesnu Psihoterapiju), Osnivač i predsednik Svetskog Konsila za Telesnu psihoterapiju pri WCP (Svetskom Konsilu za Psihoterapiju).

Osnivač

Obrazovanje u Srbiji

Prof. dr Klisić je 1974. god. diplomirala na odseku za Psihologiju, Filozofskog Fakulteta, na Univerzitetu u Beogradu.

1978. je magistrirala na Fakultetu za Medicinu, na Beogradskom Univerzitetu, odsek za psihoterapiju.

1985. u doktorskom radu istražuje efekte obuke kolega u rajhijanskoj psihoterapiji Radix, koju još poboljšava na bazi rezultata istraživanja.

1986. je specijalizirala iz Medicinske Psihologije, na Fakultetu za Medicinu, na Beogradskom Univerzitetu.

1989. je doktorirala na Fakultetu za Medicinu, na Beogradskom Univerzitetu, sa cum laudatum, (odsek za psihoterapiju).

2005. je izabrana u zvanje vanrednog profesora, Univerzitet Singidunum u Beogradu.

2009. je izabrana u zvanje redovnog profesora na Evropskom Univerzitetu u Beogradu, Medicinska Akademija, studijski program Primenjena psihologija.

Usavršavanje u inostranstvu

Posle usavršavanja u centrima moderne humanističke psihoterapije (takozvani centri za rast i razvoj ličnosti) kao što su Esalen institut, Radix institut, Biocentrik institut, UCLA seminari itd., sredinom sedamdesetih godina organizuje uvođenje humanističke psihoterapije i u Jugoslaviji.

1988. završava dugogodišnji trening program u Radix institutu i time postaje prvi, po svetskim kriterijumima, edukovani telesni psihoterapeut u Jugoslaviji. Učestvuje na seminarima i iz drugih oblasti telesne psihoterapije kao što su Biosinteza, Vegetoterapija, Beioenergetika, Body script, Hakomi, Bodynamic itd. I uči od Babette Rothschild, Myron Sharaf, Eva Reich, Ron Kurtz, Albert Pesso, Stephano Sabetti, Renan Sercars, Andreas Wehowsky, Jack Lee Rosenberg, Joel & Anne Isaacs, Marten Aalberse, itd. Rad sa kolegama u Beogradu na edukativnim kursevima su supervizirali treneri Telesne psihoterapije: Lara Amber 1977, David Boadella 1984, Marck Ludwig 1986, William and Lilian Davis 1987, Nelly Pasque 1988, Andrea Pitzal 1988, Marie Schils 1989, Joel Dweck 1990, Sylvia Amsz 1997, Courtenay Young 1997,98. Christiane Lewin 2004, Erik Jarlnaes 2004, Inge Joachim 2007, Ditte Marcher 2008, Aneesha Dillon 2014. Sa većinom je i kasnije nastavljena uspešna saradnja.

Početkom trećeg milenijuma postaje licencirani Radix trener škole Čarlsa Kelija. Time dobijamo direktnu liniju prenošenja znanja: Frojd – Rajh – Keli – Klisić.

Osnivač

Telesna Psihoterapija- Do Orgazma i Dalje

Ova knjiga je na mnogo načina životno delo Prof. dr Ljiljane Klisić. Knjiga je doživela četiri izdanja (a prevodi se i na slovački jezik), predgovore za nekolicinu knjiga, poglavlja za fakultetske udžbenike.

Knjigu u pdf formatu možete preuzeti ovde.

Od ostalih većih publikacija, objavila je monografiju “Jedinstvo psihe i some u Umetnosti”, na Fakultetu primenjenih i scenskih umetnosti, ALU (gde je više godina predavala Psihologiju umetnosti glume, muzike i likovnih oblasti) i knjigu “Tepsyntesis”, koja govori o njenoj Školi telesne psihoterapije i njenom razvoju od 1976. godine.

Osnivač

Razvoj škole Tepyntesis

Krajem sedamdesetih započinje pionirski rad na osnivanju naše prve škole za telesnu psihoterapiju na postdiplomskom nivou, koju kasnije naziva TePsintezis (telesno psihoterapeutska sinteza).

1977. godine organizuje prve seminare iz telesne psihoterapije, Radix edukacije, Primalne terapije, Transkacione analize, itd. Pošto je interes medju psiholozima i psihijatrima bio veliki, tokom sledećih godina nastavlja sa organizovanjem stručne edukacije. Posle toga se udubljuje u izučavanje odnosa tela, psihe i duha a organizaciju prepušta drugima.

Tako je pomogla da se za to vreme nove i napredne ideje humanističke psihoterapije prošire i na naše područje.

Od 1991. je prvi predstavnik naše zemlje u Evropskoj asocijaciji za telesnu psihoterapiju. Ovo udruženje ima za cij da objedini razne vrste psihoterapija orjentisanih na telo i postavi zajedničke kriterijume prakse i obuke. Dr.Klisić aktivno učestvuje u radu udruženja kroz zajedničke publikacije, knjige i u organizaciji stručnih seminara.

Na ovaj način ona priladođava školu svetskim i evropskim standardima i obezbeđuje saradnju strukovnih asocijacija za telesnu psihoterapiju u vidu kontinuiranog dolaska trenera iz Evrope i sveta. Time obezbeđuje svetski nivo znanja i vežbi u školi, kao i prihvaćenost škole u internacionalnim stručnim krugovima od

1996. osniva prvo Udruženje telesnih psihoterapeuta Srbije a 1998. proširuje udruženje na savezni nivo, formirajući prvo Udruženje telesnih psihoterapeuta Jugoslavije. Paralelno sa tim je su-osnivač SDPJ i SDPS – prvog nacionalnog udruženja psihoterapeuta, koje se tada borilo za visoke kriterijume obuke i prakse u psihoterapiji. (Kasnije pokreće i drugo Udruženje psihoterapeuta Srbije.)

1998. svojom originalnom teorijom razvoja i funkcije blaženstva i moći obezbeđuje školi specifičnost i individualnost.

Dugogodišnja praksa i iskustvo kao i lekarska i sveštenička tradicija porodice iz koje potiče, je vode ka izučavanju šireg spektra svesti i takođe se zalaže za upoznavanje sa transpersonalnom psihologijom koja je po njenom vidjenu proistekla iz sazrevanja humanističke psihologije i koja označava jedan korak dalje u upoznavanju kompleksnosti ljudske prirode. Već niz godina proučava razne duhovne tradicije, ali i našu tradiciju drevnog iscelivanja.U svoju svakodnevnu praksu je integrisala najmodernije metode psihičkog rasta i prastare duhovne tradicije što je rezltiralo u njenom izuzetno suptilnom pristupu individuaciji svakog čoveka sa kojim radi.

Želeći da olakša ljudima da se razvijaju od prosečnih do nadprosečnih potencijala, tj. da olakša prihički rast zdravih ljudi (koji imaju razne probleme u svakodnevnom življenju), a koji žele da se razvijaju ka vrhuncima svojih mogućnosti, što je jedino moguće postići kroz razvoj svesti, angažuje se na pokretanju akcije za osnivanje Centra za psihološki rast i razvoj prvo u Beogradu 1980, a posle projekte nastavlja da razvija u Crnoj Gori: Budva 1987, Herceg Novi 1991, Podgorica 1997 i 1999, Igalo 2000- 2004.

Godine 2003. osniva Svetski komitet za Telesnu psihoterapiju pri World Council for Psychotherapy. Po pozivu započinje da vodi edukaciju iz Telesne Psihoterapije i za profesionalce Indije, Kine, Nepala itd. Iste godine kreira ogroman projekat povezivanja i integracije znanja Istoka i Zapada u oblasti Telesne psihoterapije, tj. znanja o životnoj energiji i zakonitostima njenog toka.

IZ INTERVJUA SA PROF. KLISIC:

Uvek sam želela da pomažem ljudima. To je bilo nešto što sam znala u dubini bića, nešto što me je naučila moja baka, Dr Slavka Mihajlović-Klisić koja je bila moj uzor, heroj i inspiracija na toliko nivoa. Ne postoji veće radosti od toga kad nekome stvarno pomogneš. Ja toliko uživam kad je nekom bolje počevši od toga kad čini tek prve nesigurne korake do toga kad mogu da vidim tu potpunu transformaciju u jaku, srećnu i istinski ispunjenu osobu. Preplavi me ogromna ljubav i smatram da je to najveća nagrada koja se uopšte može dobiti na ovom svetu.

Uvek sam svoj poziv negde u dubini doživljavala kao poziv da unapredim sam život, da pomognem onima koji se osećaju izgubljeno, umorno i umrtvljeno. Moji klijenti i studenti su strašno lutali u isključivo verbalnim psihoterapijskim lavirintima i verovala sam da je moguće uneti više svetla dodavanjem još jednog kanala komunikacije. U tom cilju sam se trudila da u svetu pronađem najbolje i najefikasnije metode ličnog rada i razvoja što me je dovelo do otkrivanja telesne psihoterapije a kasnije sam to ogromno blago znanja donela ovde i organizovala u školu Tepsyntesis sa željom da se znanje prenosi dalje.

Po meni, telesna psihoterapija je na mnogo načina rukovanje samim životom u nama, prilaženjem onom suštinskom izvoru životnosti i okretanje tog života u pravom i zdravom smeru. Telo ne krije probleme, na njemu se vidi gde je problem i kako ga rešiti. Ovaj proces može da bude intenzivan, sirov i dubok ili miran, mek i lagan ali u svakom slučaju, što se tiče psihoterapeutskih pristupa, mislim da ne postoji ništa snažnije ni delotvornije.

Posle 40 godina prakse, verujem da je znanje najmoćnije baš na tom izvornom nivou, kada se ne samo uči kognitivno, nego i emocionalno i telesno, kad może da se iskusi, doživi, oseti. To je najbolji način da otkrijemo u čemu grešimo i kako da to promenimo. Ova promena se uči na mišićima, na motornom i emocionalnom nivou i tako je najbolje i pamtimo. A kad naučimo nešto na telesnom nivou, to ostaje są nama. Slično vožnji, u početku ne znamo šta radimo ali vremenom dobijamo reflekse i učimo kako da kontrolišemo ovaj proces. Učimo da rukovodimo samim životom u nama, kada da zakočimo, ubrzamo ili skrenemo kad treba. To je najdirektniji nacin da se priđe našem unutrašnjem biću i da ga naučimo kako da bude srećnije.

Sada moji studenti, na koje sam toliko ponosna, koriste ovo znanje i pomažu mi da učinimo zajedno ovaj svet malo boljim. Čak i kad sve deluje mračno ja pratim ovu svetlost i ovu ljubav. Na kraju krajeva, kao što je rekao mudrac (Dalaj Lama):” Ljubav i saosećanje su nužnost a ne luksuz. Bez njih čovečanstvo ne može da opstane”.

Beleška osnivača

Tokom svojih mladalačih traganja za autentičnim rajhijanskim učenjem, upoznala sam Čarlsa Kelija, Lovena, Laru Amber, Joela Isaacs-a i mnoge druge rajhijance i imala sa njima za mene značajne diskusije. A oni su sa neskrivenim interesovanjem posmatrali prvog rajhijanca iz tadašnje Jugoslavije ali i Istočne Evrope i podržali moje studiranje i kasniju saradnju. Naima, traganje me je sredinom 70-tih vodilo u Kaliforniju gde sam upoznala Radix i Kelijeve. Bilo je fascinantno živeti u vreme širenja rajhijanskih ideja, susretati se sa autentičnim rajhijancima, osećati podršku i nesebičnost ljudi koji su se posvetili oslobađanju sebe i drugih. Znanja su se delila i oduševljeno primenjivala u radu skidanja oklopa. Ništa nam nije bilo teško i ja sam lepršala izmedju kontinenata i donosila nova znanja kući. Puno dragih gostiju je pomagalo u svemu tome. Sanjala sam da stvorim jednu kvalitetnu domaću rajhijansku školu i ostvarivala sam kasnije svoj san uz pomoć kolega iz Radixa ali i drugih rajhijanaca. Na žalost, krajem milenijuma se situacija jako menja i počinje da se oseća uticaj politike i raznih drugih interesa koje guše entuzijazam i kvalitet rajhijanskih pokreta. Ali idemo redom…

Osnivač
Osnivač

Početak

Rajhova plodna zaostavština je krajem 70 tih godina rađala mnoge rajhijanske i neo-rajhijanske škole. Na te škole su indirektno uticali i drugi psihoanalitičari pored Rajha ali i istočne tradicije. Ubrzo se formiralo oko 50 ili više škola koje proučavaju jezik tela. Krajem osamdesetih godina, te razne škole koje su izučavale jezik tela pored jezika reči počinju da se integrišu u jedan pravac koji se naziva: telesne psihoterapije. Nisu želeli da se pravac naziva po jednom čoveku – Rajhu, nego nekako opštije. Na bazi razvijene metodologije i tehnika, telesne psihoterapije izučavaju dijalog izmedju reči i telesnih ekspresija. Takođe se ne izučava više samo odnos između psihe i tela nego i njihov odnos sa duhom što telesnoj psihoterapiji dodaje transpersonalni aspekt. Znači, u radu se zauzima holistička pozicija. Razvijaju se i nove karakterne tipologije tako da pored Rajhove iz 20 i 30-tih i Lovenove iz 60 tih godina imamo, na primer i usavršenu Džonsonovu iz 80 tih gde se dodaje i simbiotska struktura (karakterologije koje prate liniju psihoseksualnog razvoja za razliku od Kelijeve iz 70 tih koja prati liniju blokiranih emocija).

U našoj zemlji razvijamo prvu i za sada jedinu domaću školu Telesne Psihoterapije koju nazivamo TePsintesis, gde, kao što ime kaže, pokušavamo da sintetizujemo najbolje od svih telesnih psihoterapija ali su osnova matična učenja Radixa. Originalnim doprinosima 80tih i 90tih se trudimo da pomognemo dalji razvoj tipologije predlažući karakterne strukture koja imaju polazište u srcu i ljubavi.

Promene

Na prelazu u novi milenijum se rajhijanska učenja sve više razgranjavaju ali se time na žalost mnoga i razvodnjavaju pa sad dobijamo pravu poplavu raznih body-mind pravaca i veoma različitih telesnih psihoterapija nejasnog porekla. Pralelno sa tim, mnoge velike strukovne asocijacije koje su osnovane da osiguraju kvalitet i standarde u psihoterapiji, ne mogu da izbegnu psihopatologiju sistema ( vidi Komunikologija: Prof Tijana Mandić) i postaju podložne uticajima politike, socio-ekonomskih razlika, raznih manipulacija, itd. Tako se tu gubi kvalitet slobodoumlja i proklamovanih vrednosti.

Kao profesija, psihoterapeuti leče posledice konflikata u porodici, igara moći u porodici, emocionalne kuge u porodici i društvu. Ako dopuštaju to isto, te iste igre i zlo politike u svojoj široj porodici – Associjaciji, onda psihoterapeutske asocijacije nisu rešenje. A šta je rešenje? Pasivizirati se i prihvatiti dato ili tragati za rešenjem ? Trenutno, baš zbog ovog problema, psihoterapeuti lutaju – neki se učlanjuju u asocijacije, neki istupaju, neki prave net-work i neformalno se povezuju, neki odbijaju bilo kakvu organizaciju , itd. Ipak su se rajhijanske škole sa dugom tradicijom i standardima pokazale kao najbolji oslonac i kamen temeljac za edukacije iz telesne psihoterapije.

Na žalost, izgleda da je organizacija rasta jedinke (tokom raznih metoda za rast, psihoterapija i sl) napravila daleko veći napredak i progres nego organizacija društva, udruženja i sl gde se ne vidi napredak. Na individualnom planu je psihoterapija napravila značajne prodore i omogucila rast i razvoj onih koji to žele. Ali na socijalnom planu nije mnogo pomogla. Zaglavila se u starim načinima organizacije drustvenih grupa pa i svojih asocijacija.

Paralelno sa tim opštim procesima u psihoterapiji zapažamo da u telesnoj psihoterapiji, posle nekoliko prvih rajhijanskih škola, dolazi do sve veceg cepanja unutar škola i do sve veceg broja škola i školica u ovoj velikoj oblasti. Znanje se cepa na male deliće koji se često kombinuju sa delićima prastarih tradicija. Veliki broj njih se nalazi na ivici neznanja i ne zadovoljava minimalne kriterijume i standarde. Tako usitnjena znanja se bolje plasiraju i prodaju ali ne obezbeđuju dubinu procesa i kvalitet rada. To opterećuje klijente koji moraju da budu jako oprezni i vrlo informisani.

Kolege, čitaoci i učesnici tribina me sve češće pitaju kako da se snađu medju njima. Slažem se da to snalaženje početkom ovog milenijuma postaje sve teže a konfuzija sve veća i zato predlažem da se ima nekoliko stvari na umu.

Prvo, možemo podeliti ono što se naziva Telesne Psihoterapije na:

POVRŠNE – bave se samo nekim aspektom odnosa tela i psihe, neki demonstriraju mnoge tehnike ali ih onda ne umeju pravilno da primene, obrade, procesuiraju i nemaju dubinska sistematizovana znanja ni kompletan trening; ti body-mind pristupi liče na prvi pogled na telesne psihoterapije, ponekad se tako i nazivaju – ali to nisu i površni su. Ali entuzijazam i želja koja se tu često nalazi su inspirativni.

DUBINSKE – bave se kompletnom psiho-dinamikom kao i telesnom-dinamikom uz adekvatno fakultetsko predznanje i detaljan Trening program prema medjunarodnim kriterijumima koje zastupaju razni fakulteti koji imaju ovaj predmet kao i WCP, WCBP, EAP, itd. Jasno su definisani standardi o dubini, sistematizaciji i dužini obuke, neophodan sistematski rad sa karakternim strukturama, rad sa funkcijama psihe i tela, sa segmentima, emocijama, sistematski rad sa oklopom i celokupnim procesom. Ustvari, to su jedine prave Telesne Psihoterapije.

Drugo, vidljiva je i pojava nepromišljenih pozajmljivanja telesne psihoterapije od strane drugih kolega. Mnogi pristupi u drugim modalitetima psihoterapije i savetovanja imaju tendenciju da pozajme neke tehnike Telesne psihoterapije ali tu se onda suočavamo sa problemom površnosti primene i nedostatkom stvarnog znanja potrebnog za rad sa dubinskim vezama tela i psihe, kao i sa posledicama tog neznanja.

Treće, psihopatologija sistema je danas ozbiljan problem sa kojim se suočavaju mnoge organizacije pa i psihoterapijske. Politika, razne socio-ekonomske razlike mogu uticati na članstva, priznanja, nagrade i slično pa je potrebno više se informisati o stvarnom kvalitetu. Zbog toga sam sklona da istaknem zanemareno razlikovanje:

VRSTE PSIHOTERAPIJA ( bez obzira na modalitet):

a. Adaptacione psihoterapije – Uče klijente da se prilagode datom stanju. Ispoljava se više kao idustrijalizacija psihoterapije a ne kao stvarni rad na promeni ličnosti.

b. Psihoterapeutski programi stvarnog, dubinskog rasta i razvoja ličnosti.

Sa ponosom mogu da kažem da je naša matična škola Radix uvek bila i ostala na liniji psihološkog rasta i da je Keli odbio da stvara asocijacije ( mada su Radix Amerike, Australije, Evrope bile u formiranju, on ih je zaustavio) jer je smatrao da vremenom organizacije postaju zloćudne.

Četvrto, mnoge organizacije, škole i pojedinci, iako se nazivaju rajhijancima ili telesnim psihoterapeutima, i pozivaju na Rajhove knjige, na iznenađenje posmatrača uopšte ne zastupaju rajhijanske vrednosti niti slobodarske težnje. Naprotiv! Treba proveriti da li je to samo privlačenje publike imenima Rajha i učenika ili ima dubine i iskrenog posvećivanja?

Na žalost, početkom milenijuma problemi izmedju kompetitivnih rajhijanskih škola se samo gomilaju a neki forumi se trude da pruže privid saradnje i koherentnosti. To stvara veliku tenziju i neprijatnost u takvim okruženjima i ne vidi se stvarno resenje. Zapanjujuće je kolika se promena desila za samo nekoliko godina.

Peto, potrebno je napraviti razliku izmedju kvalitetnih i nekvalitetnih stručnjaka bez obzira da li su stranci ili domaći, da li pripadaju ovom ili onom pravcu. Nažalost, nekako je kod nas uvrežen stav da ne podržavamo domaće kvalitetne stručnjake a mnogo nekvalitetnijim dajemo prednost samo zato što su stranci. Veliki i uspešni narodi su uvek podržavali svoje kvalitetne stručnjake. Naravno poželjno je i potrebno saradjivati sa strancima i razmenjivati znanja. Takodje, neophodna je saradnja u postavljanju zajednickih standarda. Ali, potrebno je napraviti razliku izmedju saradnje i potčinjavanja.

Postoji još puno specifičnih momenata koje zahtevaju obimnije predznanje pa ih ne možemo nabrojati ovde.

Jedna utemeljena Telesno psihoterapeutska škola bi trebala u svim ovim tačkama da bude transparentna i da bude fokusirana na cilj da pruži ljudima kvalitetno vođstvo i pomoć na njihovom putu iz oklopa ka protočnosti i oslobađanju. Naravno, ako nisi sam oslobodjen i okrenut slobodarskim pravcima, ne možeš voditi druge u oslobađanje.

Osnivač
Osnivač

Budućnost

Sa stručnjacima iz celog sveta i mi iz TePsintesis pokušavamo da nadjemo bolja rešenja. Verujemo da je neophodno stvarno ujediniti sve BP – telesno psihoterapijske škole. Mi smo, pocetkom novog milenijuma, osnovali WCBP – World Council for Body Psychotherapy – Svetski savet za telesnu psihoterapiju sa ciljem da se formira jedan i zaista jedinstveni modalitet: Telesna Psihoterapija. Ovaj modalitet će biti deo opšteg i kategorisanog znanja u psihoterapiji uopšte, a ne nešto podeljeno, suprostavljeno i izgubljeno.

U Svetskom savetu za telesnu psihoterapiju – WCBP, je u toku pravljenje skala za rangiranje u više ravni i dimenzija što bi trebalo da olakša snalaženje u budućnosti. Jer, ne zaboravimo da TP ima ogromno polje rada i ogromne potencijale pod uslovom objedinjenog i stvarnog znanja.

Znači, očigledno je da dobro trenirani Telesni psihoterapeuti – u skladu sa kriterijumima koje smo istakli, postižu upadljive uspehe u radu na individualnom nivou ali da li će opet, kao Rajh, uspeti da promene i šire društvene tokove ostaje pitanje na koje će samo budućnost moći da odgovori.

Ne znamo kako će se dalje razvijati telesna psihoterapija i rajhijanski pravci ali je sigurno da će morati da se više insistira na kvalitetu obuke u psiho-dinamici i telesno-energetskoj dinamici. Znam da je ovo vrlo zahtevno ali ipak nije rešenje u cepanju delića znanja koji se onda predstavljaju kao kompletno učenje iz telesne psihoterapije.

Sve ovo ukazuje da u budućnosti psihoterapija uopšte, neće moći više uspešno da se radi bez znanja o suptilnim vezama psihe i tela. Verbalni rad se već pokazuje nedovoljnim i sve manje efikasnim i sve više sa traži pomoć od telesnih psihoterapeuta i mogućnosti koje TP otvaraju.

Podsetimo se samo mogućnosti da se pridje pre-verbalnom nivou razvoja koji je nedostupan verbalnim terapijama. Tu nam telo svojim jezikom priča priču o prvim imprintima, o prvim sećanjima utisnutim u telo a nedostupnim verbalnom nivou, tako da stručnjak dobija mogućnost da unese korekcije i pruži ono što je nedostajalo da se razvoj motorike i samim tim osnova psihe nastavi na bolji način. Na primer to može biti dodir, kvalitet dodira, prva podrška i slična razvojno neophodna ispoljavanja ljubavi.

Podsetimo se da je važna oblast rada sa traumom, prema obimnim naučnim istraživnjima, neuspešna i nezamisliva bez primene Telesne psihoterapije.

Podsetimo se koliko dodir može biti lekovit sa svojim naučno verifikovanim anti-stres dejstvom. Podsetimo se da direktan prilaz radu sa nagonima i njihovom profinjavanju daje jedino TP. Tim iskonskim libidinoznim i reaktivnim pulzijama na verbalnom planu pristupamo suviše kasno i kanalisanje je mnogo teže a nekad i nemoguće. Kako je Rajh objasnio, reč je o direktnom putu ka srži.

Podsetimo se da jedino TP omogućava rad na muskularnom oklopu, paralelno sa karakternim, kao otvaranje drugog kanala komunikacije, pored verbalnog.

I mnogi drugi potencijali o kojima smo ranije govorili. Ogromne mogućnosti TP su tek počele da se otvaraju.

Verujem da u budućnosti psihoterapija neće moći više uspešno da se radi bez celine psiha-telo. Izolovani verbalni rad se sve više pokazuje nedovoljnim i kako istraživanja pokazuju, manje efikasnim. Rajhijanska ili telesna psihoterapija postaje nezamenljiva. Iskreno se nadam da će se u budućnosti kvalitetno balansirati rad na psihi i telu i time stvoriti uspešnije i efikasnije integrisane psihoterapije.

Dok se to ne desi, kao i prethodne četiri decenije, ja sa ljubavlju svojim učenicima prenosim ova kompleksna znanja.

Prof dr Ljiljana Klisić

Kelley-Radix WCBPT EABP SDPTJ